Тамо где "Ја" почиње
Ова серија фотографских колажа је настала у периоду од лета 2013. до 2017. године комбинацијом скулптуре и дигиталне фотографије. Процес сам започела постављањем и фотографисањем скулптуралних инсталација у природи на локацијама Фрејзербург, Форкс ов Кредит, Торонто и Тејлор Крик (источни Јорк) у Онтарију, Канада. До коначних фото-колажа сам дошла даљом дигиталном обрадом фотографија. Централни мотив у мом раду је коришћена стара цигла. Она отелотворује вишеслојно преплитање комплементарних као и супротстављених аспеката људског живота у оквиру различитих контекста од личног до општег - друштвено условљеног. Заменички прилог „Тамо“ (у наслову изложбе) се не односи на пуко просторно означавање већ више на скуп свих културолошко-територијалних као и тачака у времену које у одређеном тренутку и месту утичу на особу – на обликовање онога што свако од нас доживљава као сопство или „Ја“. Оно што је проистекло из мог истраживања у оквиру нематеријалног – личних (о)сећања и појавног – материјалног су симболи који на субјективном али и друштвеном плану могу да представљају дом и корене. Посебна жижа мог интересовања је и непостојаност људске меморије. Током година наша сећања постају (ре)конструисана и измењена, често улепшана, а понекад чак и потпуно измишљена због умешаности осећања и опажања измењених под утицајем временске и просторне раздаљине. Попут Роршах теста или калеидоскопских композиција, слике које смо запамтили о прошлим временима постају одраз наших унутарњих живота и самоиспитивања. |
Ови радови не представљају моје носталгично присећање већ покушај да прикажем универзалност одређених симбола блиских многим просторима и - некад наизглед супротстављеним - културама. Цигли, која је у основи свакодневни грађевински материјал, желим да у мом раду доделим једну нову романтичну и осећајну димензију и облик. Зид од цигле, као форма која штити и ограђује, на основном нивоу се може повезати и са мајчином утробом из које све почиње. Стара цигла, начета и окрњена, у себи носи запис прошлих времена, и често затекнем себе да, док гледам сваку од њих, замишљам и чујем ехо гласова утиснутих у неке бивше зидове. Истражујучи симболику „уграђену“ у стару циглу ја се бавим и неухватљивим осећајем припадности одређеном месту. Цигла је једнака ћелији или било ком основном елементу који понављањем твори. Цигла је дуалност природе - снага али и рањивост, мушко и женско, пролазност људи и места и неухватљивост времена. Она је симбол обликовања и изградње – настајања, али и рушења и разградње – нестајања. Цигла је суштинска привременост.
|